Zbir­ka po­e­zi­je „Usta” Alek­san­dra Ga­vra­ni­ća pro­mo­vi­sa­na je u nik­šić­koj Grad­skoj ku­ći. Or­ga­ni­za­tor pred­sta­vlja­nja dru­ge Ga­vra­ni­će­ve zbir­ke je Kul­tur­ni cen­tar „Punkt”. Mo­de­ra­tor ve­če­ri bio je Zdrav­ko Be­li De­li­ba­šić. On i autor su pro­či­ta­li po jed­nu pje­smu.
Ga­vra­nić, ko­ji je ši­roj pu­bli­ci po­znat kao glu­mac, is­ta­kao je da po­e­zi­ju na­zi­va „li­te­rar­nim klo­ša­rom”, jer, na­vo­di on, po­e­zi­ja se vo­di kao ne­ko či­nje­nje ko­je ra­de ta­mo ne­ki iz­gu­blje­ni slu­ča­je­vi, a či­ta­ju ne­ki usa­mlje­ni dez­o­ri­jen­ti­sa­ni lju­di.
- Po­e­zi­ja je skraj­nu­ta iz cen­tra zbi­va­nja i če­sto raz­mi­šljam o to­me. Ne znam za­što se iz­gu­bi­la po­tre­ba da pra­ti­mo de­ša­va­nja ko­ja se ti­ču po­e­zi­je, za­što smo iz­gu­bi­li re­fleks ka­da je u pi­ta­nju po­e­zi­ja? Za­što smo iz­gu­bi­li od­nos pre­ma po­e­zi­ji ko­joj se da­nas ne po­sve­ću­je do­volj­no pa­žnje? Ona je po­pri­lič­no za­ne­ma­re­na. Po­e­zi­ja je ne­pro­fi­ta­bil­na i iz­da­va­či ja­ko ri­jet­ko štam­pa­ju po­e­zi­ju. U ovom ka­pi­ta­li­stič­kom si­ste­mu sve je go­li pro­fit, ta­ko da po­e­zi­ja tu ne mo­že da pro­na­đe svo­je mje­sto i či­ni mi se da su se i lju­di sa­mi ne­ka­ko uda­lji­li od po­e­zi­ji, ka­že Ga­vra­nić. Ipak, do­da­je on, po­e­zi­ja ni kroz isto­ri­ju ni­ka­da ni­je bi­la pro­fi­ta­bil­na. Ali, raz­log za uz­bu­nu vi­di u slje­de­ćem:
- Mi­slim da se iz­gu­bi­lo na sa­mom vred­no­va­nju po­e­zi­je jer se ona do­ži­vlja­va kao ne­što neo­zbilj­no. Bi­ti pje­snik da­nas do­ži­vlja­va­ju kao ne­ki ho­bi, ne­što us­put­no. Pi­sa­ti po­e­zi­ju ni­je la­ko. Čo­vjek se otva­ra, ogo­li, di­je­li svo­ju naj­du­blju in­ti­mu. To je ja­ko te­žak i za­htje­van po­sao. To je či­sta i pre­li­je­pa umjet­nost. Vred­no­va­nje po­e­zi­je je da­nas na ja­ko ni­skoj lje­stvi­ci za­to se mi ko­ji­ma je sta­lo do po­e­zi­je mo­ra­mo bo­ri­ti da odr­ži­mo njen kult. Umjet­nost je ide­a­lan pro­stor da se otvo­riš. Jer, ako se la­žeš u ži­vo­tu, la­že­mo se sva­ki dan, la­že­mo se kon­stant­no. U po­e­zi­ji se ja­ko la­ko vi­di ko la­že i mi­slim da se od svih sfe­ra umjet­no­sti to naj­lak­še za­pa­zi u po­e­zi­ji. Po­e­zi­ja od svih umjet­no­sti naj­ma­nje tr­pi laž. Laž ima za­stra­šu­ju­ću di­men­zi­ju u po­e­zi­ji, ka­že Ga­vra­nić. A, lje­po­tu po­e­zi­je, ujed­no i raz­log za­što joj se stal­no vra­ća, Ga­vra­nić ova­ko de­fi­ni­še: „Po­e­zi­ja mi do­no­si ne­što što je me­ni su­štin­ski pre­li­je­po i da­nas pri­lič­no ne­do­stup­no. Do­no­si mi sa­mo­ću. Stva­ra­lač­ki čin u toj li­te­rar­noj sfe­ri, pi­sac sam stva­ra i me­ni je sa­mo­ća pre­li­je­pa i ta pri­li­ka da bu­deš sam i ne­što ra­diš sam”.
- Po­e­zi­ja mi je ja­ko li­je­pa jer je sve na me­ni. Ja pi­šem, ja sto­jim iza to­ga i ako ne­što po­gri­je­šim, to je na me­ni.Stva­ra­lač­ki pro­ces u po­e­zi­ji mi je mno­go lak­ši i ta sa­mo­ća ka­da pi­šem po­e­zi­ju mi pri­ja. Čo­vjek mno­go ri­jet­ko ima pri­li­ku da bu­de sam. Mi tu sa­mo­ću per­ci­pi­ra­mo kao ne­što ja­ko tu­žno i ne­što je stra­šno bi­ti sam. Lju­di ne mo­gu vi­še ni da pod­ne­su sa­mo­ću. Ne­ma­mo vi­še sna­ge da sje­di­mo na sto­li­ci i ću­ti­mo sa­mi u pro­sto­ru. Tu sa­mo­ću ja­ko če­sto od­ba­cu­je­mo i sma­tra­mo kao ne­što lo­še. Me­ni je u mom do­sa­da­šnjem ži­vo­tu sa­mo­ća bi­la naj­kon­struk­tiv­ni­ji pe­ri­o­di. Tu sam do­la­zio do pre­li­je­pih isti­na i sa­zna­nja. Ta sa­mo­ća je ono što ci­je­nim u po­e­zi­ji – is­ti­če Ga­vra­nić.L.N.